Gde su nestale zastave? (Prvi maj 2026. godine, Srbija)
DC · 1. May 2026. · Native Kolumne 54
Jutro je u Srbiji osvanulo tiho.
Ne onom svečanom tišinom koja prethodi velikim odlukama, već onom teškom, lepljivom tišinom kolektivne amnezije.
Danas je Prvi maj 2026. godine.
Na prozorima nema crvenih barjaka, na trgovima nema radničkih pesama, a u vazduhu, umesto mirisa borbe za dostojanstvo, dominira samo jedno sudbonosno pitanje koje prožima viber-grupe i komšijske razgovore: „Hoće li pasti kiša?“
Kao da je nebo jedini poslodavac koji nas još uvek plaši. Kao da je oblak jedina prepreka našoj sreći.
Zastave u ormarima, strah u kostima
Neko je sakrio zastave. Ali to nije učinila vlast, niti „strani faktor“. Sakrili smo ih sami, duboko u ormare, odmah pored kičme koju smo prestali da ispravljamo onog dana kada smo poverovali da je „ćuti, može i gore“ jedina preživela ideologija u našim krajevima.
Današnji „radnik“ u Srbiji – taj preparirani heroj tranzicije – više podseća na zombija nego na čoveka koji stvara vrednost. On je prepariran obećanjima o „boljem sutra“ koje nikako da postane „danas“, iscrpljen prekovremenim radom koji se ne plaća, ali i sopstvenom površnošću.
Dok mu svet grabi ka novim radnim modelima, on sedi u blatu svoje apatije, čekajući da mu neko drugi donese pravdu na tanjiru, dok on sam brižljivo pazi da se ne „zameri“ gazdi, šefu ili komšiji koji je „u stranci“.
Sebičnost kao nacionalni sport
Najveći poraz ovog 1. maja nije niska zarada. To je potpuni nestanak solidarnosti. Radnik u Srbiji postao je usamljeno ostrvo sebičnosti. Ako njemu nije loše – ćuti. Ako je kolegi pored njega nepravda naneta – gleda u pod. Sindikati su nam postali ljušture, udruženja za nabavku polutki i zimnica, dok su vođe tih istih sindikata odavno zamenili radničke kombinezone skupim odelima i foteljama u upravnim odborima.
Postali smo kukavice koje se kriju iza roštiljskog dima.
Lakše je raspravljati o marinadi za meso nego o uslovima rada u fabrikama gde se pelene nose jer nema vremena za toalet. Lakše je psovati sudbinu uz rakiju nego stati uz kolegu koji je dobio otkaz jer je tražio slobodan dan. Mi smo radnici koji mrze druge radnike jer su „imali više sreće“ ili su se „bolje snašli“.
Evolucija nade: Oni koji krče put
Ipak, evolucija nas uči nečemu važnom: priroda ne trpi prazninu, a ljudski duh ne trpi večni mrak. I u ovakvoj Srbiji, 2026. godine, postoje oni koji nisu zaboravili značenje reči NE.
Postoje ti tihi, često nevidljivi ljudi koji krče put. To su oni koji ne čekaju kišu da bi odložili borbu. To su oni koji se udružuju uprkos pretnjama, koji dižu glas kada svi drugi šapuću, koji prepoznaju da je nepravda naneta bilo kome – nepravda naneta svima. Oni su evolutivni iskorak iz naše zombirane stvarnosti.
Oni nas podsećaju da Prvi maj nije dan za roštilj, već dan za inventar našeg dostojanstva.
AI nije neprijatelj
Veštačka inteligencija nije dželat ljudske svrhe, već najglasniji alarm koji je istorija ikada navila da nas trgne iz letargije. Dok se plašimo da će nam algoritmi ukrasti poslove, zapravo se plašimo sopstvene zamenljivosti u svetu u kojem smo postali puki ponavljači tuđih šablona.
AI nas brutalno podseća da sve ono što radimo „robotski“, bez srca, etike i istinske ljudske povezanosti, mašine mogu brže i jeftinije; ona nas ne ugrožava, već nas motiviše da se konačno vratimo onome u čemu nas niko ne može zameniti – empatiji, kritičkom razmišljanju i hrabrosti da budemo stvaraoci, a ne samo potrošači. Ona je tu da nam oslobodi ruke od besmisla, kako bismo konačno imali vremena da budemo ljudi, pod uslovom da to u međuvremenu nismo zaboravili.
Poziv na buđenje
Prekinite da gledate u meteo-alarm!
Kiša će pasti ili neće, ali vaša prava već uveliko kisnu pod nogama onih koji vide vašu nesolidarnost i njome se hrane. Prestanite da budete preparirani eksponati u muzeju propale radničke klase.
Prepoznajte te ljude koji se bore.
Pridružite im se.
Ne zato što je to lako, već zato što je to jedini način da sledeći Prvi maj ne dočekate kao sebični robovi, već kao ljudi koji znaju gde su, a još važnije – gde zaslužuju da budu.
Zastave nisu sakrivene.
One su u vama. Ispeglajte ih i iznesite ih napolje.
Pre nego što kiša spere i poslednji trag onoga što se nekada zvalo čovek.
I posle Tita Tito. Idem na piknik jer nemam s kim na protest.
AI kao ogledalo: Paradoksalno, tehnologija nas tera da se zapitamo šta je to što nas čini nezamenljivim. Odgovor je uvek isti: to je upravo ta sposobnost da osetimo bol drugog bića i da postupimo suprotno sopstvenom interesu zarad zajedničkog dobra. Ili ga ne osetimo. Prepoznaj se...
Nekadašnja solidarnost nije bila samo politička parola, već instinkt – svest da ako komšija nema hleba, ni moj ručak nije miran. Danas smo, nažalost, istrenirani da na tuđu muku gledamo kao na „loš lični menadžment“, a na sopstvenu izolaciju kao na „privatnost“.
Skoro me rasplakao tekst i podsetio na neka vremena kada su ljudi bili humaniji, solidarniji, moralniji, ... pre svega nesebičniji i neuporedovo empatičniji. I otreznio i podsetio u kojoj buđavoj svakodnevnici sebičnih živimo.