Kad stiže moja ruka sa popravke? (Dnevnik jedne Beograđanke iz 2076. godine)
DC · 19. May 2026. · Native Kolumne 93
Mesto: Beograd na Kosmaju (pošto je dole u starom centru pretoplo)
Vreme: 19. maj 2076, tačno 22:15
Mod zapisivanja: Neuro-diktat (direktno iz sinapsi u WordPress 18.0)
Dragi dnevniče... zapravo, ne. Mrzim ovaj retro uvod. „Siri-Kvantum, otvori novu stranu na Moj Magazin.” Tako je.
Iza mene je sasvim običan, opušten radni dan. Naravno, ako izuzmemo činjenicu da već pet dana funkcionišem kao jednoruki razbojnik jer mi je leva bionička ruka i dalje na redovnom servisu u „Kvantum Auto-Mehanici”. Obećali su da će zameniti hidraulične zglobove i pročešljati viruse do ponedeljka. Danas je utorak. Neke stvari se, izgleda, ne menjaju ni za sto godina. Zamenska ruka koju su mi dali je model iz 2061. Teška je, stalno hvata pogrešan Wi-Fi i ima užasnu naviku da mi podigne palac uvis kad god šefu objašnjavam zašto kasni kvartalni izveštaj.
Ali, idemo redom.
07:30 – Jutarnji saobraćaj i holografske drame
Jutro je počelo standardno. Moja ćerka Lena (12) je odbila da obuče pametnu školsku uniformu jer je njena drugarica sinoć hakovala softver za boje i sad sve devojčice u razredu nose neonsku-neon nijansu koja izaziva blagi epileptični napad. Dok sam joj levom (retro) rukom sipala sintetičko mleko u činiju, ruka je odjednom odlučila da uradi apdejt drajvera. Rezultat: tri litra mleka na plafonu i mačka koja je zbog stresa instant levitirala na luster.
Muž Marko je za to vreme bio u garaži i psovao naš porodični leteći Zastava-Futura model. Zamislite, pokvario se senzor za vertikalno poletanje, pa auto umesto gore ide samo levo-desno. Kao stari Jugo, samo što troši plazmu. Podsetilo me na onaj prastari film „Povratak u budućnost” koji smo gledali na retro-večerima. Tamo su leteli još 2015. godine! E, moj Spilbergu, da vidiš kako se danas mučimo sa kalibracijom antimaterije, plakao bi.
12:00 – Sastanak na daljinu (bukvalno)
Moj posao menadžera za energetsku diplomatiju je danas zahtevao „prisustvo” na tri kontinenta. Hvala bogu na holografskoj projekciji. Sedim u svojoj dnevnoj sobi, u donjem delu pidžame (jer hologram prenosi samo od pojasa nagore), dok mi gornji deo izgleda kao najskuplji italijanski laserski kostim.
Sve je išlo sjajno dok zamenska leva ruka, zbog smetnji na ruteru, nije samoinicijativno počela da gestikulira u stilu italijanskog konobara usred izlaganja japanskog investitora. Čovek se poklonio tri puta misleći da mu nudim popust na solarne panele. Prošlo je. Ugovor je potpisan. Živela loša konekcija!
17:00 – Ručak iz štampača i roditeljski sastanak
Oko pet popodne, 3D štampač za hranu je javio da nam je nestalo kertridža sa ukusom sarme. Morali smo da kapituliramo i odštampamo „zamensku proteinsku pastu sa aromom šumskih jagoda”. Deca su plakala za pravim, ugljeničkim ćevapima, ali ko ima vremena da ide na pijacu organske hrane u stari Zemun? Tamo kilo pravog paradajza košta kao pola bioničkog kolena.
Zatim je usledio roditeljski sastanak preko neuro-linka. Lenin razredni starešina (koji je, uzgred budi rečeno, AI bot treće generacije sa programiranim strpljenjem) nas je opomenuo da Lena previše koristi maštu.
Zamislite, dete je uzelo komad pravog papira i običnu olovku i crtalo drveće! Bot kaže da je to asocijalno ponašanje i da bi trebala više da se igra u metaversu sa robotima-vršnjacima.
Marko i ja smo se samo pogledali. Večeras joj krišom kupujem još dve sveske. Nek crta, makar me uhapsila Kvantna policija.
22:00 – Podvlačenje crte
I evo nas. Deca spavaju (nakon što sam im isključila Wi-Fi u čipovima za spavanje, inače bi strimovali igrice direktno u mozak do ujutru). Marko pokušava da popravi leteću Zastavu preko YouTube tutorijala koji drži neki klinac iz Indije.
A ja? Ja gledam u ovu moju levu, plastičnu, pozajmljenu ruku koja trenutno lagano treperi u mraku jer pokušava da se upari sa pametnim frižiderom.
Svet juri napred. Letimo, štampamo hranu, živimo sto pedeset godina, pobeđujemo bolesti... ali na kraju dana, i dalje čekamo majstora da nam vrati delove sa servisa, psujemo saobraćaj, krijemo decu od previše ekrana i čeznemo za ukusom prave mamine sarme.
Tehnologija nam je dala krila, ali nas, srećom, ona stara, tvrdoglava ljudska priroda još uvek drži čvrsto na zemlji. Ili bar na par metara iznad nje, ako vam radi senzor za uzletanje.
Sutra ujutru prvo zovem servis. Ako mi ne vrate ruku do podneva, hakovaću im aparat za kafu.
Siri-Kvantum, ugasi svetla i pusti onaj stari hit iz dvehiljaditih... kako beše... AI, AI, AI, bacio si magiju na mene... Laku noć.
Sjajno
Slatko se ismejah ruka me je u srce pogodila :) Bravo za tekst.