“Idemo dalje” — Priča o generacijama, navikama i tehnologijama (iz ugla jednog deteta koje je odraslo uz sve te promene)

Meni je ipak najdraži početak

Sećam se mirisa svežeg kreča u školi. Učiteljica je bila blaga, ali je imala “nešto” što su zvali autoritet i što sam tek kasnije shvatio šta u stvari znači.

Nije bilo interneta, nije bilo ni računara. Prvi video rekorderi su bili magija. Čudo. Mogao si nešto gledati više puta. Vau!

Tek kasnije, ali jako kasnije pojavili su se “kompjuteri”.

Pisali smo kredom po tabli, a domaći zadaci su bili na “ceduljama” — papirićima koji su kružili, prepisivali se, vraćali, gubili… I onda krenu te novotarije .. 

Ponekad bi neko došao sa vestima iz “belog sveta” — stigla nova kaseta za video, došao “komodorac”, ZX Spectrum, igra “na kaseti”.

A onda — dođu neki novi učitelji. Mlađi, puni entuzijazma, donose “reforme”.

Žele da nas uče drugačije. Da više ni pišemo samo diktate, već da “razmišljamo”.

Deca — pola radoznalo, pola u strahu. Stariji su gunđali: “Nije to kao nekad…”

Ali nešto se menjalo. Da li na bolje? Zavisi koga pitaš.

Stiže tehnologija

Prolazile su godine. Prva digitalna sprava bila je džepni kalkulator. Mislili smo — “sad više niko neće znati sabirati napamet!”
A onda su došle diskete — prvo velike, pa male. Prvi PC.

Povezivanje na internet je zvučalo kao “zviždanje sove u ponoć”: pištanje modema, iščekivanje da se “nakačiš” i nadaš se da te niko neće zvati na fiksni, jer će veza pući.

Pamtiš li…

Kako si “dizao” igre sa disketama?

Kako si prvi put u Word-u pravio “bold”?

Kako si drhtao pred virusom koji će ti “pojesti ceo hard”?

Kako je trebalo pola sata da se skine jedna pesma, pa ti se “zagrcne” veza na 99%?

Ali bio je to SVET pun mogućnosti.
Mi — deca, nismo se bojali. Stariji su strepeli — “Šta ako sve to nestane? Šta ako deca postanu zavisnici?”

Dolazi CD.
Cela muzika iz komšijske zgrade sada staje u jedan disk. Svi se dive, niko ne zna kako to radi, ali — sve može, samo “gurni CD”.

Onda DVD, USB, flash. Pa cloud. Google drive. 

Svaki novi talas — strepnja, malo zavisti, malo očaja starijih (“Ništa se više ne čuva, sve je ‘na nebu’…”), ali i divljenje (“Pa ovo može i bez kabla!”).

Igra ili tastatura – gde se sreću generacije?

Nekada je dvorište bilo svet. Kamenčići, klikeri, lastiš. Pa fudbal na livadi uz nervozne stanare koji nisu mogli da se odmore od 2 do 5 posle podne od nas. I tako svaki dan.

Žuljevi na dlanovima i poderana kolena – to je bila prava valuta detinjstva.

Danas, iz druge sobe dopire drugačiji zvuk – tihi šuštaj tastature, klik miša, osmeh deteta dok pobeđuje u digitalnom svetu, daleko od prašine, ali i daleko od gomile prijatelja na igralištu.

Roditelji često stoje između – gledaju sa setom kroz prozor, pitajući se da li je njihovo detinjstvo bilo „bolje“, a deca se ne osvrću, utonu u svetove koje su sami izabrali.

Ali, možda odgovor nije ni u igri ni u tastaturi – već u razumevanju. U prihvatanju da su i jedni i drugi svetovi „pravi“, ako u njima ima radosti, mašte i dečje sreće. Najveći izazov našeg vremena je pronaći most, a ne granicu.

 

Pametni a nisu ljudi

Pametni telefoni, društvene mreže, prva tastatura na mobilnom, pa touchscreen. “Šta će nam više tastatura, samo kucaš po ekranu!”
Stariji opet: “Gde vam je olovka? Gde ti je knjiga?”

A mi, deca interneta, postajemo… odrasli. Učimo i mi da strepimo, “da nije previše”, “da ne zavisimo od telefona”, a onda, evo nas — pričamo sa AI.
I pišemo ovako:

A danas...

Danas — “Idemo dalje” više nije samo moto, to je svakodnevica.
Svaka nova tehnologija je mala revolucija — nekad vesela, nekad bolna.

Nekada su deca krišom čitala stripove, danas ih “skroluju” na TikToku.

Nekada si na odmoru pričao viceve iz “Politikinog Zabavnika”, danas deliš meme na Instagramu.

Nekada si čekao “utorak u 8” za crtać na TV, danas je sve tu — on demand.

Gde su ona iščekivanja za novi broj stripa Blek Stena, Komandant Mark, Zagor Te Nej. Teks Viler ili Fleš Gordon?

Kada će nova epizoda "Otpisanih"?

Neki novi klinci, neki novi učitelji

Ko su ti moderni učitelji? Više nisu samo ljudi. Nekad su AI, Google, ChatGPT.

A porodica?

Traži vreme za razgovor. Sve je brže, sve je površnije… Ili možda samo drugačije?

Ali znaš šta nije nestalo?

Navike. Potreba za pričom. Za dodirom majke, odlazak sa ocem negde.

Pa izlazak subotom sa društvom iz detinjstva. Korzo. Diskoteka. Kafana.

Posle kafane negde posle 5 ujutro odlazak u pekaru. Da se proveri da li su napravili hleb i uzmu sveže kifle.

Ogladni se posle cele noći. 

I onda sudar sa trećom smenom.

Oni izlaze iz treće smene, žure kući na spavanje.

I mi isto. Mi tinejdžeri oni radnici. Bili smo puni razumevanja jedni za druge :)

Glad za pričom — za empatičnom pričom.

Čovek, kakav god softver da koristi, ostaje biće navike.

Sve što ga je oblikovalo — od najbolje učiteljice, nastavnika, roditelja, braće, sestara, drugova, drugarica, devojaka, komšija. Školske table, cedulje, diktafona, kasete, CD-a, TikToka — deo je putovanja.

Putovanja koje stvara sećanja, uspomene zbog kojih je vredelo živeti.

I svaka “nova tehnologija” ima istu misiju:
 

• Da te spoji s drugima
• Da te nauči nešto novo
• Da ti pruži osećaj da si deo sveta koji — stalno ide dalje.

Gde smo sada mi

Biti “dete koje je odraslo uz promene” znači znati da nijedna promena nije laka, da otpor nije znak zle volje, nego prirodne ljudske nesigurnosti.
Znači i to da nije svaka promena dobra samo zato što je “nova” — treba joj dati vreme, a sebi šansu da naučiš.

Digitalno vreme je priča o prilagođavanju — o “učitelju” koji uvek pokušava nešto novo, i “deci” koja nekad ne razumeju, ali brzo prigrle novo, pa i pre učitelja.

I zato, idemo dalje — jer je najlepši deo života, i digitalnog, i svakog drugog, baš u tim koracima napred.

Podeli svoja iskustva, makar u komentaru.

 

Podeli:

idemo dalje

Povezane teme:

• Turski med: Prirodni saveznik zdravlja i vitalnosti
• Iskustva stanovnika Novog Naselja: Zašto volim da živim ovde?
• Kako brzo prodati stan u Beogradu bez agencije: kompletan vodič za vlasnike
• Poklon za 18. rođendan: Više od predmeta – iskustvo koje menja život